Grozdana Olujić: Gradovi mladosti ne stare i ne umiru

Grozdana Olujić: Gradovi mladosti ne stare i ne umiru

24/03/2019 0 Autor: V.D.

Poslednji tekst velike književnice Grozdane Olujić (1934-2019), napisan povodom “Borine nedelje”. Zavičaj određuje pisca, više nego što je svestan i što bi želeo.

Nagradu “Borisav Stanković” Olujićeva dobila prošle godine

UPRKOS bolesti, velika književnica Grozdana Olujić nekoliko dana pred smrt smogla je snage da sastavi besedu koja je sinoć pročitana prilikom otvaranja tradicionalne “Borine nedelje” u Vranju. Kao prošlogodišnja dobitnica nagrade “Borisav Stanković”, ovim tekstom posvećenom Bori i Vranju, kolegama i čitaocima, uputila nam je, kako se ispostavilo, poslednji pozdrav.

Pozdravljajući na početku Vranjance, pisce, kritičare, učesnike “Borine nedelje” i ljubitelje književnosti, Grozdana Olujić je napisala:

– Nažalost, ni ovoga puta nisam u mogućnosti da dođem u vaš lepi i za srpsku književnost izuzetno značajni, gotovo mitski grad. Bolest me je vezala za postelju i iz nje vam se još jednom zahvaljujem na Nagradi “Borisav Stanković”, jednoj od naših najznačajnijih književnih priznanja danas i jednoj od najznačajnijih koje sam uopšte dobila.

Kao što sam i prošle godine rekla, sa delom Bore Stankovića susrela sam se tokom gimnazijskih godina u Bečeju. Čitajući najpre njegove priče, otkrila sam jedan čudesan svet Srbije na prelazu iz turskog vremena u novo vreme. Teško bih posle svih ovih godina mogla da se prisetim šta su mi, odrasloj u drugom vremenu i prostoru, sve govorile njegove priče, ali bih i sada mogla da opišem svoje čitalačko uzbuđenje. Bio je to književni svet udaljenih običaja i drugačije kulture moga naroda o kojima sam do tada veoma malo znala. Međutim, kao i svi veliki pisci, i on je stvorio univerzalnu sliku svoga zavičaja, otkrivajući ispod običajne, vremenske i prostorne odežde svima blisku dramu ljudske strasti, osujećenosti i prolaznosti.

Zavičaj određuje pisca, mnogo više nego što je svestan i što bi čak, možda, želeo. To sada mnogo bolje znam nego ranije. Slobodnije rečeno, svaki pisac ima svoje Vranje, svejedno da li ga naziva pravim imenom ili mu sam, kao što sam i ja učinila, kumuje. Nagrađeni roman “Preživeti do sutra” nastao je iz ratnog iskustva devojčice koja je rat provela u Bečeju. U ovom i drugim romanima, taj grad sam nazvala Karanovo. Bečej u kome sam provela detinjstvo i ranu mladost jeste prototip Karanova, a gradovi našeg detinjstva ostaju u nama zauvek. Gradovi unutrašnji, sačinjeni od sećanja i sna. Bečej, tačnije rečeno Karanovo, jedan je od tih gradova, i u njemu vreme stoji. Slike u njemu ne menjaju se, ne osipaju, nijedan ga vetar ne može oduvati. A neki dragi likovi, već odavno pod zemljom, ne prestaju da se javljaju, da žive u sećanju i snu jer gradovi naše mladosti, pohranjeni u sećanju kao mušice u ćilibaru, ne stare i ne umiru.

Nagradi “Borisav Stanković”, i ovako bolesna, još nisam prestala da se radujem. Ona je bila i lep uvod u ono što se meni i mome delu dogodilo prethodne godine. Srpska književna zadruga je objavila u kompletu svih mojih šest romana i oni su, neki i prvi put posle prvog izdanja, sada ponovo pred čitaocima. Čini mi se da tek sada, ovako opremljeni, počinju svoj pravi život, oslobođeni ideološkog čitanja koje ih je pratilo od njihovih početaka.

Želim vam lepu i sadržajnu “Borinu nedelju” i ove 2019. godine, na radost pisaca i čitalaca.

ZAHVALNOST KNjIŽEVNOJ ZAJEDNICI

DOZVOLITE mi da još jednom najtoplije zahvalim Književnoj zajednici “Borisav Stanković” i Miroslavu Ceri Mihailoviću, što ovom nagradom istrajno čuvaju i slave delo najvećeg pisca Srpskoga juga i svakog marta ponovo čine od Vranja književnu prestonicu Srbije. Zahvalna sam im što se moj roman “Preživeti do sutra” pridružio sjajnom nizu pisaca dobitnika ovog izuzetnog priznanja.

izvor: Novosti